Sudska praksa izvršni postupak

Sudska praksa – izvršni postupak

by with No Comment Blog

Izvršni postupak je postupak u kom se primenom prinude ostvaruje potraživanje poverioca utvrđeno izvršnom, odnosno verodostojnom ispravom, domaćom ili stranom, dok se postupak obezbeđenja definiše kao postupak za obezbeđivanje budućeg ostvarivanja potraživanja. Predmet izvršnog postupka je postupak izvršenja odnosno prinudnog ostvarivanja potraživanja na osnovu domaće ili strane izvršne ili verodostojne isprave ili postupak obezbeđenja potraživanja, zasnivanjem založnog prava na osnovu sporazuma stranaka i ustanovljenjem prethodnih ili privremenih mera na osnovu odluke suda, kao i delatnost izvršitelja kao lica sa javnim ovlašćenjima.

U domaćem zakonodavstvu je izvršni postupak regulisan Zakonom o izvršnom postupku i obezbeđenju.

O predlogu za izvršenje ili obezbeđenje odlučuju u prvom stepenu osnovni ili privredni sud. O žalbi protiv rešenja osnovnog ili privrednog suda odlučuje viši sud ili Privredni apelacioni sud, u zavisnosti od toga ko je doneo rešenje koje se pobija. Za odlučivanje o predlogu za izvršenje ili obezbeđenje opšte mesno nadležan je sud na čijem području izvršni dužnik ima prebivalište ili boravište, odnosno sedište.

Primer sudske prakse navodi sukob stvarne nadležnosti suda u izvršnom postupku – Rešenje Vrhovnog kasacionog suda u Beogradu, R1 657/2021 od 04.11.2021. godine.
.

Iz obrazloženja:

„Rešenjem IPV (Iv) 648/2021 od 17.08.2021. godine, oglasio stvarno nenadležnim za postupanje po prigovoru izvršnog dužnika izjavljenom 10.08.2021. godine protiv rešenja javnog izvršitelja II 233/2021 od 06.08.2021. godine i za postupanje po predlogu za izvršenje izvršnih poverilaca od 21.07.2021. godine, ukinuo rešenje o izvršenju tog suda II 1136/2021 od 22.07.2021. godine i stavio van snage sve radnje sprovođenja izvršenja i sve odluke javnog izvršitelja donete po tom rešenju; -rešenjem IPV (I) 73/2021 od 07.10.2021. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje po prigovoru izvršnog dužnika od 30.08.2021. godine protiv rešenja o troškovima javnog izvršitelja II 233/2021 od 19.08.2021. godine; -rešenjem II 1136/2021 od 07.10.2021. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje po zahtevu izvršnog dužnika od 04.10.2021. godine za izuzeće javnog izvršitelja J.T.S. od postupanja u izvršnom postupku II 233/21, i predmet ustupio stvarno nadležnom Privrednom sudu u Zrenjaninu.

Privredni sud u Zrenjaninu nije prihvatio stvarnu nadležnost i predmet je dostavio ovom sudu radi rešavanja sukoba nadležnosti.

Rešavajući nastali sukob stvarne nadležnosti, na osnovu člana 30. stav 2. Zakona o uređenju sudova i člana 22. stav 2. ZPP u vezi sa članom 39. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, Vrhovni kasacioni sud je našao da je za postupanje u ovom izvršnom postupku stvarno nadležan Osnovni sud u Zrenjaninu.

Osnovni sud u Zrenjaninu je na predlog izvršnih poverilaca, na osnovu izvršne presude Privrednog suda u Zrenjaninu P 86/2016 od 22.12.2020. godine, doneo rešenje o izvršenju II 1136/21 od 22.07.2021. godine i odredio da će izvršenje sprovesti javni izvršitelj kojeg su predložili izvršni poverioci. Javni izvršitelj je 11.08.2021. godine doneo zaključak II 233/21 kojim je utvrdio da je preduzeta poslednja izvršna radnja i da se izvršni postupak zaključuje, te utvrdio da je izvršni dužnik namirio potraživanje u celosti. Naknadno su, rešenjem javnog izvršitelja II 233/21 od 19.08.2021. godine, utvrđeni troškovi izvršnog postupka na teret izvršnog dužnika i obavezan izvršni dužnik da iste nadoknadi u roku od 8 dana.

Zakonom o izvršenju i obezbeđenju propisano je da o predlogu za izvršenje na osnovu izvršne ili verodostojne isprave i o predlogu za obezbeđenje odlučuje sud (član 3. stav 2), te da o predlogu za izvršenje ili obezbeđenje odlučuje u prvom stepenu osnovni ili privredni sud (član 6. stav 1).

Odredbom člana 22. stav 2. Zakona o uređenju sudova propisano je da osnovni sud u prvom stepenu, pored ostalog, vodi izvršne postupke za koje nije nadležan neki drugi sud. Prema članu 25. stav 2. tog Zakona, privredni sud u prvom stepenu, pored ostalog, određuje i sprovodi izvršenje na osnovu izvršnih i verodostojnih isprava kada se odnose na lica iz stava 1. tačka 1. tog Zakona, određuje i sprovodi izvršenje i obezbeđenje odluka privrednih sudova, a odluka izabranih sudova samo kada su donete u sporovima iz stava 1. tačka 1. tog člana.

Odredbom člana 39. Zakona o izvršenju i obezbeđenju propisano je da se u izvršnom postupku i postupku obezbeđenja shodno primenjuje zakon kojim se uređuje parnični postupak. Prema članu 17. ZPP, sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi na svoju stvarnu nadležnost. Shodna primena ove odredbe u izvršnom postupku znači da sud tokom celog izvršnog postupka po službenoj dužnosti pazi na svoju stvarnu nadležnost za odlučivanje o predlogu za izvršenje i da se može oglasiti stvarno nenadležnim sve do okončanja tog postupka. Prema članu 128. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, izvršni postupak okončava se obustavom ili zaključenjem. Odredbom člana 130. stav 1. tog zakona propisano je da se izvršni postupak zaključuje posle namirenja izvršnog poverioca, tako što se zaključkom utvrđuje da je preduzeta poslednja izvršna radnja.

U konkretnom slučaju, izvršni postupak okončan je zaključkom javnog izvršitelja II 233/21 od 11.08.2021. godine kojim je utvrđeno da je preduzeta poslednja izvršna radnja i da se izvršni postupak zaključuje, te da su izvršni poverioci namireni. Na taj način izvršni postupak je okončan, a po okončanju izvršnog postupka sud koji je doneo rešenje o izvršenju ne može se više oglasiti stvarno nenadležnim.

Iz ovih razloga, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, za postupanje u ovom izvršnom postupku stvarno je nadležan Osnovni sud u Zrenjaninu, zbog čega je na osnovu člana 22. stav 2. ZPP u vezi člana 39. Zakona o izvršenju i obezbeđenju odlučeno kao u izreci.“

Izvor: Rešenje Vrhovnog kasacionog suda Beograd, R1 657/2021 od 04.11.2021. godine

Radno pravo

Pravna oblast radno pravo – Advokati Beograd

by with No Comment Blog

Radno pravo se vezuje za građansko pravo, a kao samostalna disciplina i pravna oblast se izdvojilo u trenutku kada je država svojim merama počela da uređuje radne odnose. Na ovaj način radno pravo je dobilo imperativni karakter, ali i ugovorni karakter u vidu primene normi ugovornog prava u oblasti radnog prava (ugovor o radu).

Radno pravo se definiše i kao grana pozitivnog prava, koja podrazumeva primenu pravnih normi i načela sadržanih u radnom zakonodavstvu. Radno pravo ima za cilj da obezbedi socijalnu pravdu i radno-socijalni mir. Radno pravo je posebna grana prava koja izučava radne odnose, koji su posebna kategorija društvenih odnosa.

Radno pravo je skup pravnih normi kojima se uređuje nastanak, sadržina i prestanak radnog odnosa, kao i pravni položaj subjekata radnog prava.

Radni odnos je pravni odnos između subjekata radnog prava. Radni odnosi mogu biti individualni i kolektivni. Subjekti radnog prava su nosioci prava i obaveza iz radnog odnosa – poslodavac i zaposleni. Radni odnosi mogu biti individualni i kolektivni.

Bitni elementi pravne oblasti radno pravo su:
– dobrovoljnost (zabranjuje se svaki oblik prinudnog rada, posebno važno kod maloletnih lica),
– sloboda izbora (profesije, zasnivanja radnog odnosa i poslodavca),
– lična radno pravna funkcionalna veza (pojedinac, u procesu rada, je u obavezi da lično i samostalno vrši određenu radnu funkciju i ne može je preneti na drugo lice),
– subordinacija (pravna podređenost zaposlenog u radnom odnosu u odnosu na poslodavca, koji ima disciplinsku, upravljačku i normativnu vlast),
– pravo na zaradu (za svoj rad zaposleni tj. radnik prima zaradu od poslodavca kao novčani ekvivalent za rad u radnom odnosu).

Radno pravo se deli na:
– individualno i kolektivno radno pravo,
– opšte i posebno radno pravo,
– materijalno i formalno radno pravo,
– privatno i javno radno pravo,
– heteronomno i autonomno radno pravo.

Izvori pravne oblasti radno pravo, kojima su regulisana sva prava, obaveze i odgovornosti koje proizilaze iz radnih odnosa, se dele u dve grupe:
1. zakonski propisi koje donosi država (obavezujući i za zaposlenog i za poslodavca),
2. zakonski akti koje donosi poslodavac (nastaju saglasnošću poslodavaca i zaposlenih).

Zakonski propis, kojim je uređeno i regulisano radno pravo, je Zakon o radu. Pored Zakona o radu postoje i drugi zakoni, koji bliže i detaljnije regulišu radno pravo, a time i radne odnose, kao što su: Zakon o zaštiti uzbunjivača, Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu. Pored Zakona o radu, radne odnose iz oblasti radnog prava, a koji se direktno odnose na rad privrednih subjekata i pravno se dopunjuju, imajući obavezan karakter, su: poresko pravo, antikorupcijsko zakonodavstvo, zakonodavstvo u vezi socijalnog i penzijskog osiguranja, bezbednosti i zdravlja na radu, zaštiti podataka o ličnosti, mobingu i drugi.

Zakonski akti i propisi koji nastaju sporazumom između poslodavaca i zaposlenih su kolektivni ugovor i ugovor o radu. Prema Zakonu o radu kolektivni ugovor predstavlja ugovor kojim se uređuju prava, obaveze i odgovornosti koje proizilaze iz radnog odnosa, kao i međusobnih odnosa učesnika u kolektivnom ugovoru (zaposlenih i poslodavaca). Ugovor o radu uređuje i reguliše isključivo prava, obaveze i odgovornosti koje proizilaze iz radnog odnosa. Kolektivni ugovor i Ugovor o radu ne mogu da sadrže odredbe koje zaposlenog dovode u nepovoljniji položaj u odnosu na položaj koji je definisan za zaposleno lice po osnovu Zakona o radu.

Radno pravo

Advokati Beogad – advokat za pravnu oblast radno pravo

by with No Comment Blog

Radno pravo je skup pravnih normi kojima se uređuje nastanak, sadržina i prestanak radnog odnosa, kao i pravni položaj subjekata radnog prava. Subjekti privrednog prava su zaposleni i poslodavac.

Radno pravo odnosno prava i obaveze iz radnog odnosa nalazi svoju primenu kod poslovanja svih privrednih subjekata, bez obzira na formu osnivanja.

Prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, odnosno po osnovu rada, bliže se uređuju Zakonom o radu i posebnim zakonima.

Angažovani advokat za radno pravo od strane poslodavca pruža niz prednosti u poslovanju poslodavcu, koje proizilaze pružanjem ekspertskih usluga advokata za radno pravo, te se time eliminiše kršenje zakona i zaposleni angažuju u skladu sa propisanim normama.

Advokat za radno pravo pruža usluge iz oblasti rada, koje su od značaja za zaposlene kao što su zastupanje zaposlenih u cilju zaštite od nezakonitih povreda njihovih prava od strane poslodavaca, zastupanja prilikom povrede prava kod nezakonitog otkaza, zastupanja prilikom zlostavljanja na radu (mobing), zastupanje prilikom regulisanja pitanja zdravstvenog osiguranja, penzijskog i invalidskog osiguranja, zastupanje stranaka pred svim nadležnim organima vezanim za oblast rada, zastupanje u radnim sporovima u vezi sa naknadom materijalne i nematerijalne štete zbog povreda na radu ili u vezi sa radom. Advokat za radno pravo vrši naplatu zaostalih potraživanja po osnovu zarada i drugih primanja iz radnog odnosa (tužba ili prinudna naplata). Advokat za radno pravo sastavlja tužbe protiv poslodavca i zastupanje stranke pred sudom. Advokat za radno pravo vrši pravno savetovanje zaposlenih iz oblasti poreskog prava, kao bitnog elementa kod izbora poreski optimalne politike zarada, kao i prava na godišnji odmor. U slučaju tužbe, Advokat za radno pravo sastavlja tužbu i vrši pokretanje tužbe povodom nezakonitih elemenata aneksa ugovora o radu.

Advokat za radno pravo pruža pravne usluge koje su vezane za poslodavce. Advokat za radno pravo vrši izradu pravilnika o radu i ostalih pravnih akata u vezi radnog prava odnosno radnih odnosa, izradu pravilnika o načinu unutrašnjeg uzbunjivanja, izradu pravilnika o zabrani zlostavljanja na radu i zabrani diskriminacije, izradu ugovora o radu u skladu sa kolektivnim ugovorima i zakonima iz oblasti rada, izradu aneksa ugovora o radu, izradu otkaza ugovora o radu, izradu kolektivnih ugovora u skladu sa zakonom (opštih, granskih i kolektivnih ugovora kod poslodavca i njihovo međusobno usklađivanje). Advokat za radno pravo poslodavcima pruža pravnu pomoć pri uspostavljanju pravno uređenog radnog okruženja kroz izradu svih internih akata koji definišu prava, obaveze i odgovornosti poslodavca i zapušenih. Advokat za radno pravo učestvuje u pregovorima kod zaključenja kolektivnog ugovora. Advokat za radno pravo takođe pravno pomaže poslodavcima pri uvođenju adekvatnih procedura i politika u skladu sa zakonima iz oblasti rada. Advokat za radno pravo savetuje poslodavce iz oblasti poreskog prava, posebno kod izbora poreski optimalne politike zarada. Advokat za radno pravo zastupa poslodavce u postupcima rešavanja viška zaposlenih. U slučaju tužbi, advokat za radno pravo sastavlja tužbeni zahtev, zastupa stranku pred sudom i drugim nadležnim organima, prikuplja i dostavlja svu neophodnu dokumentaciju i vodi tužbeni spor.

Sudska praksa ostavinska

Sudska praksa – pravo vlasništva i ostavinska rasprava

by with No Comment Blog

Pokretanje postupka raspravljanja zaostavštine je ostavinski postupak ili ostavinska rasprava. Ostavinski postupak je po svojoj prirodi deklarativni postupak koji ima za cilj da se jedna neizvesna situacija razreši. Ostavinski postupak je vanparnični postupak. Svi elementi ostavinskog postupka su definisani Zakonom o vanparničnom postupku. Kada se pokrene ostavinski postupak sud utvrđuje ko su naslednici testamenta, koju imovinu nasleđuju i koja prava im pripadaju iz zaostavštine.

Na osnovu utvrđivanja prava vlasništva, Vrhovni sud protiv tužene radi priznavanja vlasništva odlučujući o reviziji je presudio da se revizija tužioca usvaja, te se žalba usvaja a tužbeni zahtev u celosti usvaja čime je tužilac stekao pravo vlasništva na ½ dela stana.

Vrhovni sud Srbije u Beogradu, u veću sastavljenom od sudija: Dragiše Slijepčevića, predsednika veća, Slobodana Spasića, Ljiljane Ivković-Jovanović, Snežane Andrejević i Slađane Nakić-Momirović, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA, koga zastupa punomoćnik AB, advokat, protiv tužene BB, koju zastupa punomoćnik VV, advokat, radi priznanja prava vlasništva, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu posl. broj Gž. 1083/03 od 3.11.2004. godine, u sednici veća održanoj dana 1.03.2006. godine, doneo je presudu, kojom se revizija tužioca usvaja, pa se presuda Okružnog suda u Novom Sadu posl. broj Gž. 1083/03 od 3. 11. 2004. godine preinačuje tako što se žalba tužioca usvaja i presuda Opštinskog suda u Novom Sadu posl. broj P. 7154/01 od 24.10.2002. godine, ispravljena rešenjem istog suda poslovni broj P. 7154/01 od 14.02.2003. godine preinačuje tako što se tužbeni zahtev tužioca u celosti usvaja, pa se utvrđuje da je tužilac AA stekao pravo vlasništva na ½ dela stana.

Utvrđuje se da ostavinsku masu iza pokojne GG čini ½ dela predmetnog stana, koju nasleđuju tužilac i tužena na ravne delove.

Obavezuje se tužena da tužiocu izda pogodnu tabularnu ispravu na osnovu koje će se izvršiti uknjižba prava vlasništva na predmetnom stanu, a ako to ne učini onda je dužna trpeti da se na temelju ove presude tužilac upiše kao vlasnik ukupno ¾ delova nekretnine i to 2/4 na osnovu bračne sutekovine, a ¼ na temelju nasleđa, sve u roku od 15 dana pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Obavezuje se tužena da tužiocu, na ime troškova celog postupka, plati iznos od 12.500,00 dinara u roku od 15 dana pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Obrazloženje:

„Presudom Okružnog suda u Novom Sadu posl. broj Gž. 1083/03 od 3.11.2004. godine žalba tužioca je odbijena, pa je potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Sadu posl. broj P. 7154/01 od 24.10.2002. godine, ispravljena rešenjem istog suda posl. broj P. 7154/01 od 14.02.2003. godine kojom je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da sud utvrdi da je tužilac stekao pravo vlasništva na ½ dela dvosobnog stana, te da sud utvrdi da ostavinsku masu iza pokojne GG čini ½ dela predmetnog stana, a ne ceo stan, koju nasleđuju tužilac i tužena na ravne delove, te da obaveže tuženu da tužiocu izda pogodnu tabularnu ispravu na osnovu koje će se izvršiti uknjižba prava vlasništva na predmetnom stanu, a ako to ne učini da je dužna trpeti da se na temelju ove presude tužilac upiše kao vlasnik ukupno ¾ delova nekretnine i to ½ dela na osnovu bračne sutekovine, a ¼ dela na osnovu nasleđa. Istom presudom obavezan je tužilac da tuženoj na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 14.000,00 dinara.

Blagovremenom i dozvoljenom revizijom tužilac pobija drugostepenu presudu zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu drugostepenu presudu u smislu člana 386. Zakona o parničnom postupku, u vezi sa članom 491. stav 4. sada važećeg Zakona o parničnom postupku, revizijski sud je našao da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju supruga tužioca, sada pokojna GG bila je ugovorni nosilac stanarskog prava na stanu. Za vreme trajanja braka ista je 1991. godine zaključila ugovor o otkupu stana i po tom osnovu postala njegov vlasnik. Predmetni stan pok. GG je dodeljen za tročlanu porodicu koju su u to vreme činili pok. GG, njen suprug DD i njihova ćerka ĐĐ, koja je nestala 1974. godine. Nakon smrti GG rešenjem o nasleđivanju od 8.4.1994. godine sud je utvrdio da su na imovini ostavilje, koju čini predmetni stan, naslednici njen suprug i ćerka ĐĐ, pa je zaostavštinu raspodelio na naslednike u po ½ delova. U postupku za proglašenje nestalog lica za umrlog, koji je tužilac potom pokrenuo, sud je doneo rešenje 29.5.1996. godine kojim je ĐĐ proglašena za umrlu na dan ___1974. godine. Rešenjem o nasleđivanju od 20.9.1996. godine tužilac je oglašen za naslednika iza svoje pokojne ćerke, pa je tako postao u celosti vlasnik predmetnog stana. Po tužbi tužene dana 14.11. 1996. godine doneta je pravnosnažna presuda kojom je utvrđeno da je tužilja BB, kao sestra pokojne GG, zakonska naslednica iste, te da nasleđuje iza pokojne GG ½ dela predmetnog stana, što je tuženi DD dužan trpeti da se na osnovu ove presude ona uknjiži kao vlasnik ½ dela navedenog stana. Utvrđeno je i da rešenja ostavinskog suda od 8.4.1994. godine i 20. 9. 1996. godine ne proizvode pravno dejstvo na ½ dela predmetnog stana.

Donošenjem Zakona o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“, broj 55/82), na temelju člana 226. stav 2. prestale su da važe odredbe člana 149. do 225. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik SRS“, broj 52/74, 1/80 i 25/82). Taj deo regulisao je procesno pravna pitanja iz oblasti nasleđivanja koja Zakon o vanparničnom postupku uređuje odredbama iz člana 87. do 131.

Nije sporno da je u postupku za raspravljanje zaostavštine pokojne GG sud utvrdio, pored ostalog, i koja imovina sačinjava njenu zaostavštinu, saglasno članu 87. Zakona o vanparničnom postupku. Na temelju odredbe člana 122. ZVP-a sud je doneo rešenje o nasleđivanju iza pokojne GG na imovini, odnosno stanu koji je dobijen za oba bračna druga, a otkupljen od strane GG za vreme trajanja braka. Po materijalno pravnoj odredbi iz člana 10. navedenog Zakona o nasleđivanju tužilac je kao bračni drug nasledio tu imovinu.

Ovakvo pravnosnažno rešenje o nasleđivanju ne sprečava tužioca koji je učestvovao u postupku raspravljanja zaostavštine, da u parnici ostvaruje zahtev za utvrđenje udela u imovini stečenoj u toku braka s ostaviljom (član 321. stav 1. i član 322. stav 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima objavljen u „Službeni glasnik SRS“ , broj 22/80, 24/84, 11/88 i 22/93) i pored činjenice da tužiocu ostavinski sud nije priznao pravo da o tom zahtevu pokrene parnicu. Tužilac može i posle pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju tužbom tražiti priznanje prava vlasništva na delu imovine stečene tokom trajanja bračne zajednice.

Pravnosnažno rešenje o nasleđivanju vezuje stranke koje su učestvovale u postupku raspravljanja zaostavštine samo u pogledu prava i obaveza koje proizilaze iz prava nasleđivanja. Svako lice, pa i ono koje je učestvovalo u postupku raspravljanja zaostavštine, ako ima neki osnov za sticanje prava vlasništva na stvarima zaostavštine, nezavisno od prava nasleđivanja (u konkretnom slučaju bračna sutekovina) može ostvariti svoje pravo po tom osnovu i posle pravnosnažno završenog ostavinskog postupka. Ovo otuda što zahtev za izdvajanje iz zaostavštine dela imovine stečene tokom trajanja bračne zajednice se zasniva na pravu vlasništva koje je na originalan način stečeno zajedničkim radom bračnih drugova u toj zajednici, a ne na odredbama Zakona o nasleđivanju. Stoga se zahtev može isticati i posle pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju, čak i kada je to rešenje bilo doneto u ostavinskom postupku u kome je učestvovao i tužilac.

Iz navedenih razloga, revizija tužioca je kao osnovana usvojena i nižestepene presude na temelju člana 395. stav 1. ZPP-a, u vezi sa članom 491. stav 4. sada važećeg ZPP-a, preinačene, pa je odlučeno kao u izreci.

Odluka o troškovima parničnog postupka doneta je u smislu člana 154. stav 1. i člana 166. stav 2. ZPP-a. Pri odlučivanju koji će se troškovi naknaditi tužiocu sud je uzeo u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice. Tužiocu su odmereni troškovi saglasno Tarifi o nagradama i naknadi troškova za rad advokata u Vojvodini i to za sastav tužbe i jednog podneska od po 1000,00 dinara, za pristup punomoćnika na 5 održanih ročišta od po 1500,00 dinara i za sastav žalbe i revizije po 1500,00 dinara, što ukupno iznosi 12.500,00 dinara.“

Izvor: Vrhovni kasacioni sud, Beograd, Rev 1406/05 od 01.03.2006. godine.

Sudksa praksa poreska utaja

Sudska praksa – poreska utaja i pogrešna primena zakona

by with No Comment Blog

Poreska utaja predstavlja osnovno fiskalno krivično delo, sistematizovano kao krivično delo protiv privrede, koje je regulisano je Krivičnim zakonikom.

Povodom krivičnog dela poreska utaja, a odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca, Vrhovni kasacioni sud je doneo presudu kojom se usvaja kao osnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, pa se ukidaju pravnosnažne presude Osnovnog suda i predmet vraća Osnovnom sudu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Nevenke Važić, predsednika veća, Veska Krstajića, Milunke Cvetković, Dragana Aćimovića i Radoslava Petrovića, članova veća, sa savetnikom Vrhovnog kasacionog suda Snežanom Lazin, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog AA, zbog krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA – advokata Marka Tatar, podnetom protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Nišu 2K.br.1233/17 od 04.02.2020. godine i Apelacionog suda u Nišu 12Kž1.br.542/20 od 16.09.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 27.01.2021. godine, većinom glasova, doneo je presudu kojom se usvaja kao osnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA – advokata Marka Tatar, pa se ukidaju pravnosnažne presude Osnovnog suda u Nišu 2K.br.1233/17 od 04.02.2020. godine i Apelacionog suda u Nišu 12Kž1.br.542/20 od 16.09.2020. godine i predmet vraća Osnovnom sudu u Nišu na ponovno odlučivanje.

Obrazloženje:

„Presudom Osnovnog suda u Nišu 2K.br.1233/17 od 04.02.2020. godine okrivljeni AA je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela poreska utaja iz člana 225. stav 2. u vezi stava 1. KZ i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od 2 (dve) godine i na novčanu kaznu u određenom iznosu od 500.000,00 (petstotinahiljada) dinara koju je dužan da plati u roku od 3 meseca po pravnosnažnosti presude, a ukoliko to ne učini ista će biti zamenjena kaznom zatvora tako što će se za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora. Okrivljeni je obavezan da nadoknadi troškove krivičnog postupka, a sud će o njihovoj visini odlučiti posebnim rešenjem.

Presudom Apelacionog suda u Nišu 12Kž1.br.542/20 od 16.09.2020. godine, usvajanjem žalbe Osnovnog javnog tužioca u Nišu i delimičnim usvajanjem žalbi okrivljenog AA i njegovog branioca, preinačena je presuda Osnovnog suda u Nišu 2K.br.1233/17 od 04.02.2020. godine u pogledu pravne ocene dela i odluke o kazni, tako što je Apelacioni sud u Nišu protivpravne radnje okrivljenog AA, za koje je oglašen krivim prvostepenom presudom, pravno kvalifikovao kao krivično delo poreska utaja iz člana 229. stav 2. u vezi stava 1. KZ i osudio ga je na kaznu zatvora u trajanju od 3 (tri) godine i na novčanu kaznu u određenom iznosu od 1.000.000,00 (jedanmilion) dinara koju je okrivljeni dužan da plati u roku od 3 meseca, a ukoliko to ne učini ista će biti zamenjena kaznom zatvora tako što će za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne biti određen jedan dan kazne zatvora, s tim da zamenjena kazna zatvora ne može biti duža od jedne godine, dok su u preostalom delu žalbe okrivljenog i njegovog branioca odbijene kao neosnovane i prvostepena presuda je u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA – advokat Marko Tatar, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1, 8, 9) i 10) i člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev, te da ukine presude Osnovnog suda u Nišu 2K.br.1233/17 od 04.02.2020. godine i Apelacionog suda u Nišu 12Kž1.br.542/20 od 16.09.2020. godine i predmet vrati prvostepenom ili drugostepenom sudu na ponovni postupak i odluku ili da preinači navedene presude tako što će okrivljenog AA osloboditi od optužbe za krivično delo poreska utaja iz člana 225. stav 2. u vezi stava 1. KZ ili tako što će prema okrivljenom doneti odbijajuću presudu zbog zastarelosti vođenja krivičnog postupka, kao i da odloži izvršenje kazne po pobijanim presudama do odluke po zahtevu.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je osnovan.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda osnovano se u podnetom zahtevu branioca okrivljenog AA ukazuje da je donošenjem pobijanih pravnosnažnih presuda učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, jer je sud na štetu okrivljenog pogrešno primenio zakon.

Naime, prema činjeničnom opisu krivičnog dela, utvrđenog pod tačkom 2. izreke pobijane prvostepene presude, proizilazi da okrivljeni AA u periodu od 05.01.2015. godine do 18.08.2015. godine, u Beogradu, u uračunljivom stanju, kao direktor i odgovorno lice privrednog društva „BB“ DOO iz …, u nameri da u potpunosti izbegne plaćanje poreza na dohodak građana na ostale prihode, suprotno odredbama članova 99. i 101. Zakona o porezu na dohodak građana, nije prijavio činjenice koje su od značaja za utvrđivanje visine navedenog poreza, pri čemu iznos obaveze na ime poreza na dohodak građana za 2015. godinu čije je plaćanje izbegao prelazi iznos od 5.000.000,00 dinara (iznos od 5.200.934,00 dinara), a sve na način bliže opisan pod tačkom 2. izreke prvostepene presude, te da je time okrivljeni izvršio krivično delo poreska utaja iz člana 225. stav 2. u vezi stava 1. KZ, a koje protivpravne radnje okrivljenog, za koje je on oglašen krivim prvostepenom presudom, drugostepeni sud je pravno kvalifikovao kao krivično delo poreska utaja iz člana 229. stav 2. u vezi stava 1. KZ i u skladu sa tim preinačio prvostepenu presudu u pogledu pravne ocene dela.

Objektivno obeležje krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 2. KZ, za koje je okrivljeni pravnosnažno oglašen krivim, je da iznos obaveze – poreza čije se plaćanje izbegava prelazi iznos od 1.500.000,00 dinara.

Odredbom člana 101. Zakona o porezu na dohodak građana („Službeni glasnik RS“, broj 108/2013, sa početkom primene od 01.01.2014. godine), koja je važila u vreme izvršenja krivičnog dela, je propisano da porez po odbitku iz člana 99. ovog zakona, za svakog obveznika i za svaki pojedinačno isplaćeni prihod, isplatilac obračunava, obustavlja i uplaćuje na propisane račune u momentu isplate prihoda, u skladu sa propisima koji važe na dan isplate prihoda, osim ako ovim zakonom nije drukčije propisano.

Imajući u vidu citirane zakonske odredbe, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se radnja izvršenja jednog krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. KZ, kao i iznos poreske obaveze čije se plaćanje izbegava, a što je zakonsko obeležje predmetnog krivičnog dela, u konkretnom slučaju ne posmatraju u okviru vremenskog perioda od jedne fiskalne, odnosno kalendarske godine (kako to pogrešno smatra sud), već shodno članu 101. Zakona o porezu na dohodak građana porez po odbitku iz člana 99. ovog zakona, za svakog obveznika i za svaki pojedinačno isplaćeni prihod, isplatilac obračunava, obustavlja i uplaćuje u momentu isplate prihoda, pa se samim tim ne mogu sabirati pojedinačni iznosi poreskih obaveza čije se plaćanje izbegava iz različitih poreskih perioda, odnosno u okviru jedne kalendarske godine.

Sledstveno navedenom, a imajući u vidu da iz činjeničnog opisa radnje krivičnog dela, utvrđenog pod tačkom 2. izreke pobijane prvostepene presude, proizilazi da je sud sabirao iznose dugovanog poreza na dohodak građana na ostale prihode u periodu od 20.01.2015. godine do 19.06.2015. godine (novčani iznos od 1.142.952,40 dinara), u periodu od 05.01.2015. godine do 18.08.2015. godine (novčani iznos od 2.598.490,49 dinara) i u periodu od 05.01.2015. godine do 14.08.2015. godine (novčani iznos od 1.459.941,45 dinara), to iz navedenog proizilazi da je sud primenio odredbu člana 41. stav 5. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji („Službeni glasnik RS“, broj 55/2004) kojom je propisano da se pojedinačna poreska prijava za porez po odbitku za svakog poreskog obveznika, odnosno poreskog platca, označena njihovim PIB-om, podnosi Poreskoj upravi jednom godišnje, a najkasnije do 31. januara za prethodnu godinu, a koja zakonska odredba je bila na snazi do dana 01.03.2014. godine („Službeni glasnik RS“, broj 108/2013), dakle prestala je da važi pre vremena izvršenja predmetnog krivičnog dela, te je na taj način sud primenio odredbu koja nije mogla da se primeni. Pored toga, imajući u vidu navedeno sabiranje od strane suda iznosa dugovanog poreza na dohodak građana na ostale prihode iz različitih poreskih perioda, a čije izbegavanje obračunavanja i plaćanja od strane okrivljenog je predmet ovog krivičnog postupka, to je sud u konkretnom slučaju nepravilno primenio i odredbu člana 101. Zakona o porezu na dohodak građana koja je važila u vreme izvršenja predmetnog krivičnog dela i vreme presuđenja.

Stoga je Vrhovni kasacioni sud, imajući u vidu napred navedeno, usvojio kao osnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA – advokata Marka Tatar, te na osnovu odredbe člana 492. stav 1. tačka 1) ZKP ukinuo pravnosnažne presude Osnovnog suda u Nišu 2K.br.1233/17 od 04.02.2020. godine i Apelacionog suda u Nišu 12Kž1.br.542/20 od 16.09.2020. godine i predmet vratio Osnovnom sudu u Nišu na ponovno odlučivanje u smislu razloga iznetih u ovoj presudi, te se shodno ovoj odluci nije upuštao u ocenu ostalih istaknutih povreda zakona na koje se u zahtevu branioca okrivljenog takođe ukazuje.
U ponovnom postupku sud će prilikom odlučivanja imati u vidu primedbe iz ove presude, te će postupiti po istima i najpre otkloniti povredu zakona na koju mu je ukazano, nakon čega će biti u mogućnosti da donese pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku, u kojoj će o svim činjenicama koje su predmet dokazivanja dati jasne, konkretne i argumentovane razloge.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 492. stav 1. tačka 1) ZKP odlučio kao u izreci ove presude.“

Izvor: Vrhovni kasacioni sud, Beograd Kzz 3/2021 od 27.01.2021. godine