Sudksa praksa poreska utaja

Sudska praksa – poreska utaja i pogrešna primena zakona

by with No Comment Blog

Poreska utaja predstavlja osnovno fiskalno krivično delo, sistematizovano kao krivično delo protiv privrede, koje je regulisano je Krivičnim zakonikom.

Povodom krivičnog dela poreska utaja, a odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca, Vrhovni kasacioni sud je doneo presudu kojom se usvaja kao osnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, pa se ukidaju pravnosnažne presude Osnovnog suda i predmet vraća Osnovnom sudu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Nevenke Važić, predsednika veća, Veska Krstajića, Milunke Cvetković, Dragana Aćimovića i Radoslava Petrovića, članova veća, sa savetnikom Vrhovnog kasacionog suda Snežanom Lazin, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog AA, zbog krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA – advokata Marka Tatar, podnetom protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Nišu 2K.br.1233/17 od 04.02.2020. godine i Apelacionog suda u Nišu 12Kž1.br.542/20 od 16.09.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 27.01.2021. godine, većinom glasova, doneo je presudu kojom se usvaja kao osnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA – advokata Marka Tatar, pa se ukidaju pravnosnažne presude Osnovnog suda u Nišu 2K.br.1233/17 od 04.02.2020. godine i Apelacionog suda u Nišu 12Kž1.br.542/20 od 16.09.2020. godine i predmet vraća Osnovnom sudu u Nišu na ponovno odlučivanje.

Obrazloženje:

„Presudom Osnovnog suda u Nišu 2K.br.1233/17 od 04.02.2020. godine okrivljeni AA je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela poreska utaja iz člana 225. stav 2. u vezi stava 1. KZ i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od 2 (dve) godine i na novčanu kaznu u određenom iznosu od 500.000,00 (petstotinahiljada) dinara koju je dužan da plati u roku od 3 meseca po pravnosnažnosti presude, a ukoliko to ne učini ista će biti zamenjena kaznom zatvora tako što će se za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora. Okrivljeni je obavezan da nadoknadi troškove krivičnog postupka, a sud će o njihovoj visini odlučiti posebnim rešenjem.

Presudom Apelacionog suda u Nišu 12Kž1.br.542/20 od 16.09.2020. godine, usvajanjem žalbe Osnovnog javnog tužioca u Nišu i delimičnim usvajanjem žalbi okrivljenog AA i njegovog branioca, preinačena je presuda Osnovnog suda u Nišu 2K.br.1233/17 od 04.02.2020. godine u pogledu pravne ocene dela i odluke o kazni, tako što je Apelacioni sud u Nišu protivpravne radnje okrivljenog AA, za koje je oglašen krivim prvostepenom presudom, pravno kvalifikovao kao krivično delo poreska utaja iz člana 229. stav 2. u vezi stava 1. KZ i osudio ga je na kaznu zatvora u trajanju od 3 (tri) godine i na novčanu kaznu u određenom iznosu od 1.000.000,00 (jedanmilion) dinara koju je okrivljeni dužan da plati u roku od 3 meseca, a ukoliko to ne učini ista će biti zamenjena kaznom zatvora tako što će za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne biti određen jedan dan kazne zatvora, s tim da zamenjena kazna zatvora ne može biti duža od jedne godine, dok su u preostalom delu žalbe okrivljenog i njegovog branioca odbijene kao neosnovane i prvostepena presuda je u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA – advokat Marko Tatar, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1, 8, 9) i 10) i člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev, te da ukine presude Osnovnog suda u Nišu 2K.br.1233/17 od 04.02.2020. godine i Apelacionog suda u Nišu 12Kž1.br.542/20 od 16.09.2020. godine i predmet vrati prvostepenom ili drugostepenom sudu na ponovni postupak i odluku ili da preinači navedene presude tako što će okrivljenog AA osloboditi od optužbe za krivično delo poreska utaja iz člana 225. stav 2. u vezi stava 1. KZ ili tako što će prema okrivljenom doneti odbijajuću presudu zbog zastarelosti vođenja krivičnog postupka, kao i da odloži izvršenje kazne po pobijanim presudama do odluke po zahtevu.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je osnovan.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda osnovano se u podnetom zahtevu branioca okrivljenog AA ukazuje da je donošenjem pobijanih pravnosnažnih presuda učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, jer je sud na štetu okrivljenog pogrešno primenio zakon.

Naime, prema činjeničnom opisu krivičnog dela, utvrđenog pod tačkom 2. izreke pobijane prvostepene presude, proizilazi da okrivljeni AA u periodu od 05.01.2015. godine do 18.08.2015. godine, u Beogradu, u uračunljivom stanju, kao direktor i odgovorno lice privrednog društva „BB“ DOO iz …, u nameri da u potpunosti izbegne plaćanje poreza na dohodak građana na ostale prihode, suprotno odredbama članova 99. i 101. Zakona o porezu na dohodak građana, nije prijavio činjenice koje su od značaja za utvrđivanje visine navedenog poreza, pri čemu iznos obaveze na ime poreza na dohodak građana za 2015. godinu čije je plaćanje izbegao prelazi iznos od 5.000.000,00 dinara (iznos od 5.200.934,00 dinara), a sve na način bliže opisan pod tačkom 2. izreke prvostepene presude, te da je time okrivljeni izvršio krivično delo poreska utaja iz člana 225. stav 2. u vezi stava 1. KZ, a koje protivpravne radnje okrivljenog, za koje je on oglašen krivim prvostepenom presudom, drugostepeni sud je pravno kvalifikovao kao krivično delo poreska utaja iz člana 229. stav 2. u vezi stava 1. KZ i u skladu sa tim preinačio prvostepenu presudu u pogledu pravne ocene dela.

Objektivno obeležje krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 2. KZ, za koje je okrivljeni pravnosnažno oglašen krivim, je da iznos obaveze – poreza čije se plaćanje izbegava prelazi iznos od 1.500.000,00 dinara.

Odredbom člana 101. Zakona o porezu na dohodak građana („Službeni glasnik RS“, broj 108/2013, sa početkom primene od 01.01.2014. godine), koja je važila u vreme izvršenja krivičnog dela, je propisano da porez po odbitku iz člana 99. ovog zakona, za svakog obveznika i za svaki pojedinačno isplaćeni prihod, isplatilac obračunava, obustavlja i uplaćuje na propisane račune u momentu isplate prihoda, u skladu sa propisima koji važe na dan isplate prihoda, osim ako ovim zakonom nije drukčije propisano.

Imajući u vidu citirane zakonske odredbe, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se radnja izvršenja jednog krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. KZ, kao i iznos poreske obaveze čije se plaćanje izbegava, a što je zakonsko obeležje predmetnog krivičnog dela, u konkretnom slučaju ne posmatraju u okviru vremenskog perioda od jedne fiskalne, odnosno kalendarske godine (kako to pogrešno smatra sud), već shodno članu 101. Zakona o porezu na dohodak građana porez po odbitku iz člana 99. ovog zakona, za svakog obveznika i za svaki pojedinačno isplaćeni prihod, isplatilac obračunava, obustavlja i uplaćuje u momentu isplate prihoda, pa se samim tim ne mogu sabirati pojedinačni iznosi poreskih obaveza čije se plaćanje izbegava iz različitih poreskih perioda, odnosno u okviru jedne kalendarske godine.

Sledstveno navedenom, a imajući u vidu da iz činjeničnog opisa radnje krivičnog dela, utvrđenog pod tačkom 2. izreke pobijane prvostepene presude, proizilazi da je sud sabirao iznose dugovanog poreza na dohodak građana na ostale prihode u periodu od 20.01.2015. godine do 19.06.2015. godine (novčani iznos od 1.142.952,40 dinara), u periodu od 05.01.2015. godine do 18.08.2015. godine (novčani iznos od 2.598.490,49 dinara) i u periodu od 05.01.2015. godine do 14.08.2015. godine (novčani iznos od 1.459.941,45 dinara), to iz navedenog proizilazi da je sud primenio odredbu člana 41. stav 5. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji („Službeni glasnik RS“, broj 55/2004) kojom je propisano da se pojedinačna poreska prijava za porez po odbitku za svakog poreskog obveznika, odnosno poreskog platca, označena njihovim PIB-om, podnosi Poreskoj upravi jednom godišnje, a najkasnije do 31. januara za prethodnu godinu, a koja zakonska odredba je bila na snazi do dana 01.03.2014. godine („Službeni glasnik RS“, broj 108/2013), dakle prestala je da važi pre vremena izvršenja predmetnog krivičnog dela, te je na taj način sud primenio odredbu koja nije mogla da se primeni. Pored toga, imajući u vidu navedeno sabiranje od strane suda iznosa dugovanog poreza na dohodak građana na ostale prihode iz različitih poreskih perioda, a čije izbegavanje obračunavanja i plaćanja od strane okrivljenog je predmet ovog krivičnog postupka, to je sud u konkretnom slučaju nepravilno primenio i odredbu člana 101. Zakona o porezu na dohodak građana koja je važila u vreme izvršenja predmetnog krivičnog dela i vreme presuđenja.

Stoga je Vrhovni kasacioni sud, imajući u vidu napred navedeno, usvojio kao osnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA – advokata Marka Tatar, te na osnovu odredbe člana 492. stav 1. tačka 1) ZKP ukinuo pravnosnažne presude Osnovnog suda u Nišu 2K.br.1233/17 od 04.02.2020. godine i Apelacionog suda u Nišu 12Kž1.br.542/20 od 16.09.2020. godine i predmet vratio Osnovnom sudu u Nišu na ponovno odlučivanje u smislu razloga iznetih u ovoj presudi, te se shodno ovoj odluci nije upuštao u ocenu ostalih istaknutih povreda zakona na koje se u zahtevu branioca okrivljenog takođe ukazuje.
U ponovnom postupku sud će prilikom odlučivanja imati u vidu primedbe iz ove presude, te će postupiti po istima i najpre otkloniti povredu zakona na koju mu je ukazano, nakon čega će biti u mogućnosti da donese pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku, u kojoj će o svim činjenicama koje su predmet dokazivanja dati jasne, konkretne i argumentovane razloge.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 492. stav 1. tačka 1) ZKP odlučio kao u izreci ove presude.“

Izvor: Vrhovni kasacioni sud, Beograd Kzz 3/2021 od 27.01.2021. godine

Razvod braka porodično pravo

Razvod braka – pravna oblast porodično pravo

by with No Comment Blog

Porodično pravo je kompleksna pravna oblast, koja se bavi pitanjima vezanim za porodičnopravne odnose u kojima se obezbeđuju životne potrebe članova jedne porodice. Porodično pravo se može definisati u užem i širem smislu. Porodično pravo gledano u užem smislu, je skup pravnih normi kojima se uređuju odnosi u porodici, dok u širem smislu gledano porodično pravo uređuje odnose porodice i društva.

Porodični zakon reguliše odnose u porodici, kao i odnose porodice i društva. Normama porodičnog prava regulisana su sledeća pitanja:
– zaključivanja i razvod braka,
– odnosi bračnih drugova,
– odnosi u vanbračnoj zajednici,
– odnos roditelja i dece,
– zakonsko izdržavanje,
– usvojenje, hraniteljstvo, starateljstvo i usvojenje,
– imovinski odnosi u porodici,
– zaštita od nasilja u porodici,
– predbračni i bračni ugovor,
– privremeni boravak na osnovu bračne ili vanbračne zajednice,
– postupke u vezi sa porodičnim odnosima,
– lično ime.

Brak, kao važan deo porodičnog prava, se određuje kao zakonom uređena zajednica života žene i muškarca.

Porodičnim zakonom je regulisan način razvoda braka.

Razvod braka se definiše kao prestanak bračne zajednice do koje dolazi ukoliko su „bračni odnosi ozbiljno i trajno poremećeni ili ako se objektivno ne može ostvarivati zajednica života supružnika“.

Kod razvoda braka se vodi računa o sledećim pitanjima:
– poveravanju odnosno starateljstvu nad decom,
– deobi imovine supružnika,
– visini doprinosa za izdržavanje deteta (alimentacija),
– načinu održavanja ličnih odnosa deteta sa drugim roditeljem,
– eventualnom nasilju u porodici.

Razvod brak podrazumeva pokretanje brakorazvodne parnice. Brakorazvodna parnica može imati dva oblika:
1. tužbeni oblik – razvod braka po tužbi,
2. oblik predloga za sporazumni razvod braka – sporazumni razvod braka.

Sporazumni razvod braka se javlja u slučaju kada se postupak prekida braka pokreće predlogom za sporazumni razvod braka. Sporazum o razvodu obavezno sadrži i dva prateća elementa u pisanoj formi pismeni sporazum o vršenju roditeljskog prava i pismeni sporazum o deobi zajedničke imovine. Predlog za sporazumni razvod braka mogu sačiniti supružnici. Predlog za sporazumni razvod braka supružnici podnose nadležnom sudu u mestu prebivališta ili boravišta nekog od supružnika, odnosno u mestu njihovog poslednjeg zajedničkog prebivališta. Za sporazumni razvod braka je neophodno da se supružnici saglase za razvod braka sporazumno i u isto vreme sporazumeju oko svih važnih pitanja koja su od značaja za razvod braka. Supružnici, kod sporazumnog razvoda braka, imaju pravo na razvod braka ako zaključe pismeni sporazum o razvodu braka, koji mora da sadrži način rešavanja svih važnih pitanja za razvod i pismenu saglasnost supružnika o njima.

Kada supružnici ne mogu da ostvare sporazumni način prekida braka i ne mogu da se usaglase oko razvoda i svih pitanja vezanih za razvod braka, pokreće se razvod braka po tužbi. Predlog za razvod braka po tužbi je formalnog karaktera, te po Porodičnom zakonu mora da sadrži sve one elemente koji su neophodni da bi se po tužbi moglo postupiti. Tužbom za razvod braka jedan od supružnika zahteva od suda da presudom proglasi razvod braka. Razvod braka po tužbi može voditi angažovani advokat za razvod braka od strane supružnika koji tužbu za razvod braka pokreće. Tužba za razvod braka se podnosi Osnovnom sudu na čijem području tuženi ima prebivalište odnosno boravište ili osnovnom sudu na čijem području su supružnici imali poslednje zajedničko prebivalište. Razvod braka po tužbi se ne dostavlja tuženom na odgovor. U postupku za razvod braka javnost je isključena.

Razvod braka po tužbi ima svoje specifičnosti – postoji postupak posredovanja (mirenja). Postupak mirenja pokreće sud po prijemu predloga za razvod braka po tužbi. Postupkom posredovanja, sud pokušava, da između sukobljenih strana, postigne pomirenje ili ako pomirenje ne uspe, predlaže nagodbu o sporazumnom okončanju spora.

medijacija posredništvo

Posredovanje – Medijacija

by with No Comment Blog

Pored sudskog rešavanja sporova, stranama u sporu je data zakonska mogućnost da spor reše mirnim putem – posredovanjem ili medijacijom.

Posredovanje je regulisano Zakonom o posredovanju u rešavanju sporova. Zakonom se uređuju pojam, načela, postupak i pravno dejstvo posredovanja u rešavanju sporova, uslovi za obavljanje posredovanja, prava i dužnosti posrednika i program obuke posrednika.

Posredovanje je postupak u kojem strane dobrovoljno nastoje da sporni odnos reše putem pregovaranja, uz pomoć jednog ili više posrednika, koji stranama pomaže da postignu sporazum.

Medijacija je alternativni način rešavanja sporova, u kojem treće nezavisno, neutralno i nepristrasno lice, posrednik – medijator, pomaže stranama u sukobu da dođu do uzajamno prihvatljivog rešenja.
Lice koje vodi postupak posredovanja (posrednik/medijator) može biti fizičko ili pravno lice koje je ispunilo Zakonom propisane uslove za to – završena obuka i upisano u registar posrednika Ministarstva pravde.

Posredovanje se primenjuje u spornim odnosima u kojima:
– strane mogu slobodno da raspolažu svojim zahtevima, ako drugim zakonom nije propisana isključiva nadležnost suda ili drugog organa, bez obzira da li se sprovodi pre ili posle pokretanja sudskog ili drugog postupka;
– naročito u imovinskopravnim sporovima čiji je predmet ispunjenje obaveze na činidbu, drugim imovinskopravnim sporovima, u porodičnim, privrednim sporovima, upravnim stvarima, sporovima iz oblasti zaštite životne sredine, u potrošačkim sporovima, kao i u svim drugim spornim odnosima, u kojima posredovanje odgovara prirodi spornih odnosa i može da pomogne njihovom razrešenju;
– u krivičnim i prekršajnim stvarima u pogledu imovinskopravnog zahteva i zahteva za naknadu štete, kao i u radnim sporovima ako posebnim zakonom nije drugačije propisano;
– rešavanje spornih odnosa u vezi sa utvrđivanjem i naplatom javnih prihoda.

Posredovanje je moguće pre ili nakon pokrenutog sudskog postupka, kao i u toku postupka po pravnim lekovima ili u toku izvršnog postupka. Strane koje su se ugovorom obavezale da u slučaju spora pokušaju da sporni odnos reše posredovanjem pre pokretanja sudskog ili drugog postupka pravne zaštite, mogu od postupka posredovanja odustati u svakom trenutku.

Postupak posredovanja se pokreće Predlogom za pokretanje postupka. Ako jedna strana uputi predlog za zaključenje sporazuma o pristupanju posredovanju, druga strana je dužna da se o navedenom predlogu izjasni, u roku od 15 dana od dana dostavljanja predloga, pisanim putem. Postupak posredovanja se pokreće zaključenjem sporazuma o pristupanju posredovanju. U slučaju da se stranke, u toku sudskog ili drugog postupka, saglase da pristupe rešavanju spora posredovanjem uz zastoj sudskog postupka, postupak posredovanja se pokreće dostavljanjem sudu ili drugom organu pred kojim se vodi postupak sporazuma o pristupanju posredovanju. Zastoj sudskom postupka može biti određen samo jednom po ovom osnovu i ne može trajati duže od 60 dana.

Strane i posrednik zaključuju sporazum o pristupanju posredovanju u pisanoj formi kojim potvrđuju izbor posrednika, uređuju međusobna prava i obaveze u skladu sa načelima posredovanja, utvrđuju troškove posredovanja i druga pitanja od značaja za sprovođenje posredovanja.

Sporazum o rešavanju spora putem posredovanja može imati snagu izvršne isprave ako su ispunjeni sledeći uslovi:
– da sadrži izjavu dužnika kojom pristaje da poverilac na osnovu sporazuma o rešavanju spora putem posredovanja, nakon dospelosti potraživanja može pokrenuti postupak prinudnog izvršenja (klauzula izvršnosti),
– da su potpisi strana i posrednika overeni od strane suda ili javnog beležnika.

Na zaključivanje, dejstvo i prestanak sporazuma zaključenog u postupku posredovanja primenjuju se odredbe Zakona o obligacionim odnosima kojima se uređuje vansudsko poravnanje.

Prednosti posredovanja u odnosu na sudsko rešavanje spora (tužba): manje formalan postupak, fleksibilan, u neformalnoj, prijatnoj atmosferi, dobrovoljan postupak, privatan i poverljiv postupak (po pravilu isključena javnost), pregovara se, fokusira se na tačke u vezi sa kojima se stranke slažu, utvrđuju se interesi i traži se najbolje rešenje, strane upravljaju postupkom, u dogovoru sa medijatorom, strane donose odluku, zaključuje se sporazum, brz i hitan postupak, jeftiniji postupak, strane odlučuju i preciziraju sporazum, rešenje je obostrano prihvatljivo, poštuju se lične vrednosti, kultura, običaji i tradicija, odnosi postaju bolji ili ostaju isti, sporazum može odmah imati svojstvo izvršne isprave, kao pravosnažna sudska odluka, nakon postizanja sporazuma, strane po pravilu dobrovoljno izvrše sporazum, neposredan – lično prisustvo je obavezno.